Mama je gajila princezu, a dobila automehaničarku

Stanislava Staša Timotijević je automehaničarka. Dvadesetak godina, od kad je počela da vozi, bavi  se i popravkom automobila. Dok na youtubu i društvenim mrežama od žena možete da očekujete tutorijale o šminkanju i kuvanju, kod nje na kanalu Kad porastem biću mehaničar naći ćete savete o remontu anlasera, zameni ulja, poliranju farova. Za portal Ženska klasa Staša deli svoje iskustvo koje je stekla kao ženski automehaničar, kao jedna od retkih žena na našim prostorima koja se bavi ovim „muškim“ poslom.

Samouka sam automehaničarka, a završila sam Fakultet organizacionih nauka. Veći deo svoje karijere sam se bavila nekim administrativnim poslovima koji su se i očekivali od jedne ženske osobe koja je završila organizaciju. Međutim, ljubav prema mehanici je nekako tu od kako sam počela da vozim. Još pre nego što sam dobila vozačku dozvolu, jako sam volela automobile. Danas mi je organizacija izuzetno značajna u servisu, te mi formalno obrazovanje definitivno pomaže u radu. Lakše mi je da procenim potrebno vreme za određene poslove i da na vreme organizujem nabavku delova, a znanje iz marketinga, koji se takođe uči na FON-u, dosta mi je pomoglo u osmišljavanju celokupnog korisničkog iskustva i vođenju naloga na društvenim mrežama.

Ti si ćerko mamin sin

Sasvim sigurno niko nije očekivao od Staše da se bavi mehanikom, ali vremenom su počeli da je shvataju ozbiljno.

Kada sam počela da čačkam oko automobila mnogi su mislili da je to prolazna faza. Najviše protiv toga imala je moja mama koja je stalno pričala da je gajila princezu, a dobila automehaničara i nikako nije mogla da shvati šta mi je zanimljivo da svakog vikenda budem ispod automobila masna do lakata. Vremenom su svi prihvatili da je to nešto što zaista volim, što me zabavlja i čime planiram da se bavim u životu kao glavnim zanimanjem.

Ljubav na prvi kvar

Prvi automobil? Zastava 128. Prva lekcija?

“Ako hoćeš da voziš, moraš da znaš i da popraviš.”

Od tada do danas – Staša je prerasla fazu vikend popravki i postala profesionalna mehaničarka, rame uz rame s mužem i bratom.

Kada smo brat i ja počeli da vozimo, naši prvi automobili bile su Zastave 128. To je bila velika sreća, jer smo zahvaljujući tim automobilima koji su se često kvarili, svašta naučili da popravljamo. Neke stvari smo sami kvarili, kako bismo ih kasnije popravljali. Pokušavali smo sa različitim automehaničarima, međutim, nekako nam je uvek bilo interesantnije da to uradimo sami i mislili smo da mi to možemo bolje. Tako smo, malo po malo, mnogo toga naučili. Počeli smo da popravljamo automobile familiji, koja je prva imala poverenja u nas, zatim smo prešli na prijatelje, a mnogo godina kasnije, već više od deceniju, radimo i za druge.

Žene i alat?! Da, moguće je!

Staša nije samo automehaničarka. Ona je i glas mnogih žena koje vole automobile, a ne znaju kako da naprave prvi korak. U zemlji u kojoj se automehaničarski zanat i dalje gleda kao “muški posao”, ona svojim primerom dokazuje da je sve moguće kada se radi ono što se voli.

Dobila sam dosta poruka i čula za različite slučajeve gde su žene bile vrlo zainteresovane da se bave automobilima na ovaj način, međutim, teško im je da nađu svoj put, a još teže da pronađu posao u nekoj garaži. Nije lako nekog vlasnika servisa ubediti da vas angažuje da budete ženski mehaničar, jer u Srbiji se to i dalje smatra muškim zanimanjem. Ja sam imala tu sreću da se ovim poslom bavim sa bratom i tadašnjim dečkom, a sadašnjim mužem i nikada nisam imala taj problem traženja posla, jer smo uvek imali svoju garažu, svoja alat i svoje uslove koje smo sami stvarali. Tako da smo mi ravnopravna ekipa u ovom poslu i utoliko mi je mnogo, mnogo lakše. Njih dvojica su uvek tu da uskoče ukoliko mi negde zapne, ali mi imamo jedan vrlo važan dogovor, a to je da mi nikako ne uzimaju alat iz ruke, sve dok sama ne priznam da nešto ne mogu, a naravno da ima i takvih slučajeva. Međutim, za sve ženske buduće mehaničare, a i muške mogu samo da dam savet da je poluga uvek rešenje za sve probleme sa snagom!

Uz dobru organizaciju sve se stiže

Iako ima malo dete, Staša ne propušta priliku da pobegne u garažu čim ono zaspi. Porodica joj je oslonac, a garaža – zona slobode.

Kao i sa svakim drugim poslom, kombinovanje posla sa porodicom je uvek izazov, naročito sada kada je tu i malo dete. Sreća da je garaža odmah pored kuće, tako da vrlo lako mogu da pobegnem čim ona zaspi ili čim nađem nekoga da je pričuva, a to redovno radim. Dete je sada prioritet, zatim, mora se ići i na posao (koji mi je primaran), ali mehanika je moja velika ljubav i omiljeni način za uživanje i opuštanje. Tako da svaki slobodan trenutak koristim da budem u garaži i radim ono što obožavam. Sada je malo teže sve uklopiti i pronaći dovoljno vremena, ali snalazim se!

Reakcije? Pa… zanimljive

Ljudi često ne očekuju da vide ženu u radnom odelu. Dešavalo se da je klijent upita ume li da sama uveze auto u dvorište.

Reakcije mušterija su raznolike, većina misli da sam ja samo zalutala u garažu da je pričuvam dok ne dođe mehaničar. Odavno se više ne obazirem na takva pitanja i komentare, čak su mi postali i vrlo simpatični. Pokušam da uverim mušteriju da će sve biti u redu i na tome se zaustavim. Sa druge strane, oni koji me poznaju znaju da dosta toga znam, da imam ekipu iza sebe i sa zadovoljstvom posao dogovaraju sa mnom i žele da ja radim na njihovom automobilu. Jedan od naših najvernijih klijenata godinama kasnije prepričava svoj prvi utisak kada je došao u našu garažu. Kontaktirao je sa mojim bratom, a kada je stigao, svo troje smo bili u radovima oko različitih automobila, već vidno prljavi. Kaže da je bio potpuno oduševljen kada je video tu porodičnu radnu atmosferu, i šokiran kada sam ja prekinula to što sam radila i nonšalantno u radnoj, isprljanoj garderobi, došla da se upoznamo i da se javim, pa se vratila poslu.

Šta vozi automehaničarka?

Alfu. Naravno. I to onu „najkritikovaniju“ – 159, 2.0 dizel, 170 KS.
Zašto baš Alfa?

„Pa da imam šta da popravljam!” – kaže u šali. A u stvarnosti? “Zato što je dobra i zato što je želim.”

Alfe su omiljeni automobili za ismevanje, proglašene su nepouzdanim automobilima koji su više u kvaru nego u voznom stanju. Šalu na stranu, odličan je auto koji sam dugo želela i koji se uopšte ne kvari kao što se priča.

Zašto je nastao profil Kad porastem biću mehaničar?

Da podeli znanje. Da razbije predrasudei i inspiriše sve nas koji pomislimo: “Ne bih znala ni odakle da počnem” – da je prvi korak najvažniji.

Glavni cilj mog prisustva na društvenim mrežama je da pokažem da je mehanika super, da je lep zanat, zabavan i izazovan, ali ponekad i malo komplikovan i težak. Želela sam i da prikažem kako se radi u našoj garaži, da naše mušterije vide da se prema njihovim automobilima odnosimo sa pažnjom i ljubavlju. I na kraju, da i žene shvate da mogu da se bave bilo kojim zanimanjem koje im se dopada i da svaki posao može biti i ženski!

Kako to izgleda kada Staša zasuče rukave možete videte na instagramu, i youtube kanalu pod nazivom “Kad porastem biću mehaničar”, jednom od retkih mesta na internetu gde žene mogu da nauče kako se radi mali servis,  kako se menjaju pločice… i sve to iz ženskog ugla, sa osmehom.