U malom selu Novi Žednik nadomak Subotice živi Slađana Miljanović, žena koja je odlučila da fascinaciju vozovima koju ima iz detinjstva pretoči u životni poziv. Danas je ona žena mašinovođa – i jedna od retkih žena u Srbiji koja sedi za komandama lokomotive.

Moje detinjstvo i odrastanje bilo je u blizini pruge. Kao devojčici to mi je bilo izuzetno zanimljivo – gledati vozove kako prolaze, mahati mašinovođama i čekati to kratko sviranje. Često smo putovali vozom do grada i tada bih posmatrala voznju i signale koji su se nalazili uz prugu. Kako sam odrastala sve sam više obraćala pažnju i prizeljkivala posao mašinovođe. Tako se javila želja za ovim poslom.

Od trenerske sale do železničke stanice

Sladjana je završila Saobraćajnu školu „Pinki“ u Novom Sadu, smer tehničar vuče, a kasnije i Visoku školu za trenera odbojke. Radila je kao trener u klubu u Subotici, ali je ljubav prema vozovima ipak bila jača.

Uporedo sam radila kao trener, ali sam čekala priliku da se zaposlim kao mašinovođa. Znala sam da će moj voz doći.

I došao je. Danas upravlja vozovima teškim po nekoliko hiljada tona i deli svoju svakodnevicu sa hiljadama pratilaca na društvenim mrežama, gde beleži trenutke iz kabine – poglede iz lokomotive koje retko ko ima priliku da vidi.

Žena mašinovođa ili?

Iako se naziv profesije tradicionalno koristi u muškom rodu, Sladjana se ne buni – ravnopravnost nije u nazivu, već u svakodnevnom radu.

Možda zvuči kao muški posao, ali ja se predstavljam jednostavno – kao mašinovođa. Obavljam posao ni teži ni lakši od bilo kog drugog kolege.

Kaže da nikada nije naišla na predrasude i da je dočekana s poštovanjem, kako od kolega tako i od ljudi u svom okruženju.

Porodica, prijatelji, rodbina – svi znaju koliko volim svoj posao. Zanimljivo im je da me slušaju moje priče o vožnji, signalima, doživljajima sa pruge.

Vožnja koja traži osećaj

Radni dani mašinovođe nisu jednostavni – duge smene, promenjivi uslovi, dizel lokomotive i izazovi u organizaciji saobraćaja, ali osećaj kontrole nad vozom, sloboda u vožnji i sigurnost koju pruža ovaj posao su prednosti koje nadmašuju sve prepreke.

Svaki voz na primer, koči drugačije. Moraš da imaš osećaj. Nije lako naučiti da voziš, ali kad zavoliš – ništa ti nije teško.

Slađana vozi i automobil i to od svog šestog razreda, ali ipak joj je draži voz.

Možda zvuči čudno, ali više volim da upravljam vozom.

Lepe strane posla na društvenim mrežama

Upravo ta ljubav prema vožnji inspirisala ju je da svoje doživljaje podeli sa drugima.

Želela sam da ljudima pokažem da posao mašinovođe nije mračan i crn, kako mnogi misle. Postoje i ti prelepi trenuci – izlazak sunca, proleće uz prugu, tišina između stanica.

Na njenim profilima dominiraju pejzaži snimani iz kabine i iskreni komentari iz svakodnevice. Kaže da uglavnom dobija pozitivne reakcije, iako se s vremena na vreme pojavi i poneki negativan komentar.

U redu je, nismo svi isti i ne posmatramo sve na isti način. Ja sam tu da pokažem ono što ja volim i živim.

@0sladjanam0

Žena u muškom svetu svetu? Zašto da ne!

Slađana ne veruje u podelu poslova po polovima i smatra da žene treba da slede svoje strasti bez obzira na okruženje.

Preporučila bih i drugim ženama da se bave ovim poslom. Ako nešto voliš – idi ka tome, bez straha.

Priča Slađane Miljanović podseća nas da kada u sebi nosiš jaku želju – nijedna profesija nije „rezervisana“ za muškarce, nijedna prepreka nije veća od upornosti. Možda zvuči neobično – žena za komandama lokomotive – ali istina je jednostavna: kad znaš gde ideš, na pravom si koloseku.