U Novom Sadu jedna žena već dve decenije pokazuje da volan nije rezervisan samo za muškarce .

Ovo je priča o Mariji Benić – ženi koja je od fiće stigla do autobusa, rušeći predrasude i inspirišući druge.

Tradicionalno, vožnja autobusa se smatrala muškim zanimanjem. Međutim, sa porastom broja žena vozača i lakšim pristupom obuci, dolazi i do postepenog menjanja stavova u društvu, što motiviše više žene da se prijave za ovaj posao.

Od fiće do autobusa

Marija Benić jedna je od šest žena koje voze autobuse Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća, gde je već 20 godina svakodnevno odgovorna da hiljade Novosađana bezbedno i na vreme stigne na posao. Završila je saobraćajnu školu, smer za unutrašnji transport. Tada nije ni sanjala da će jednog dana biti u saobraćaju, ali sa one strane volana i to autobuskog.

Tad nisam mogla ni da pretpostavim, nije mi uopšte padalo na pamet, kakvi autobusi – ništa tog tipa! Ali sam volela da vozim kola, vozila sam ih čim sam stekla pravo na to. Moj prvi auto je bio fića, što je ogromna razlika spram vozila koje sada vozim. Tek 5-6 godina nakon srednje škole, palo mi je na pamet – pa zašto ja ne bih probala da vozim autobus. Moj otac je radio kao auto-mehaničar u ovoj firmi i baš se sećam momenta da sam prvo njemu rekla. On se odmah složio!

Žene u saobraćaju: Inspiracija za novu generaciju

Marija je prvo morala da polaže za kamion, pa za autobu i da prođe sve neophodne provere u firmi da bi mogla da konkuriše za mesto vozača. Tada su u GSP-u bile samo tri starije koleginice koje su predstavljale pravi raritet.

Rado se priseća svojih početaka kada je pre izlaska na liniju morala da prođe obuku i posao u garaži kako bi se upoznala sa različitim tipovima autobusa.

Vozni park je tada potpuno drugačije izgledao. Imali smo autobuse sa manuelnim menjačima, pa one sa polu-automackim menjačima, a sada su svi automatici. Tako da sam oko mesec dana radila kao garažer dok nisam izašla u saobraćaj. Sećam se prvog dana na liniji, bila je u pitanju tada najduža gradska linija. Bila sam jako ponosna. Sestra sa društvom me je čekala na polaznoj stanici i sve je proteklo odlično! Od onda me stvarno sreća prati u saobraćaju što mi je, u stvari, najvažnije.

Od kolega podrška – svi su džentlmeni

Na početku je, kaže, bilo neobično i njoj, ali i putnicima. Ono što joj je veoma značilo bila je podrška kolega:

Od njih sam, kako tada tako i danas, imala samo pomoć. Moram da istaknem da su svi džentlmeni i puno sam naučila od njih i dan-danas učim, jer saobraćaj je živ organizam i dešavaju se razne situacije. Tako se danas i ja trudim da sam na usluzi i novim koleginicama i novim kolegama. Za sve što treba, na raspolaganju sam.

Žena da me vozi?!

Što se putnika tiče, sada me mnogo njih i zna, radim dvokratne smene, pre podne, popodne i špic. To su uglavnom oni polasci koji ih voze ili vraćaju s posla i mahom su to isti ljudi. Sa nekima sam se već i zbližila. U početku su se čudili, zaista, ja sam imala 27 godina kada sam počela, a i delovala sam mlađe, pa im je to bio šok. Uglavnom su bili pozitivni komentari, mada se sećam onih koji su mi tada smetali, a sada ne bih trepnula na tako nešto! Bila je to šala, od muških putnika uglavnom:

Žena da me vozi?! Ne, ne, izlazim, čekam drugi autobus!

Što se naravno nikada nije desilo.  Što se tiče negativnih, nije ih bilo mnogo, ali se sećam jednog od starije gospođe:

“Bolje ti je da se uhvatiš varjače, nego što zauzimaš nekom momku mesto ovde”

Oćutala sam tada, ali sada ne bih. Za ovih dvadeset godina mnogo je anegdota i različitih situacija i komentara, ali se trudim da pamtim samo one lepe.

Vožnja i kontakt sa ljudima – dobitna kombinacija

Možda nekima posao vozača autobusa deluje kao lak posao, gde se naizgled samo sedi i vozi, međutim mnogo je više od toga. U Novom Sadu vozači autobusa naplaćuju i karte putnicima, što predstavlja dodatnu, otežavajuću okolnost u već gustom rasporedu i stresnom saobraćaju.

Posao je izuzetno stresan! Izvan svih mojih očekivanja. Ja sam ovim poslom počela da se bavim iz ljubavi prema vožnji, a i moja priroda je takva, ja jako volim da sam sa ljudima, to mi je važno. To se činilo kao idealna kombinacija, da čak imam i privid da sam napolju, ali sam ipak zaštićena nekim zatvorenim prostorom. Sve bi bilo drugačije da upravo nema te naplate karata, koja nam oduzima mnogo pažnje, ali nadam se da će se to promeniti.

Saobraćaj danas – izazovi vozača autobusa

Marija kao najčešći i najveći problem s kojim se svakodnevno susreće navodi to što ostali vozači koriste autobuska stajališta i ne propuštaju autobuse prilikom uključivanja  u srednju traku.

Najviše mi smeta, a pretpostavljam da bi se i većina kolega složilo, kada taksista ili bilo koji drugi vozač svojim vozilom zauzme mesto na stajalištu. To nama oduzima mnogo vremena i neretko se desi da u tim kolima nema nikog i da mi nemamo vremen da sačekamo da se taj auto skloni kako bismo ušli na stajalište i obavili prijem putnika. Tada  smo prinuđeni da to radimo na nebezbedan način. To je nešto što mi najviše smeta.

Zamolila bih sve da koriste migavce i poštuju pravila. Takođe, mnogo bi nam pomoglo kada vidite autobus koji kreće sa stajališta – da ga propustite!

Marija dodaje da to ostalim učesnicima u saobraćaju ne oduzima mnogo vremena i truda, a vozačima autobusa mnogo znači.

Druženje lek protiv stresa

Da bi se oslobodila stresa koji ovaj posao nosi sa sobom, Marija voli da slobodno vreme provodi sa svojim prijateljima.

Imam veliki krug prijatelja, izlazim često, ali ne kasno, jer posao to ne dozvoljava. Otkrili smo pab kvizove koji ne počinju kasno, pa mi je to jedan vid dobre zabave, a usput nešto i naučimo. Imam i ekipu sa kojom se kartam. U svakom slučaju, gledam da se ne opterećujem; knjige, filmovi, pozorište, nešto što me opušta. Volim da putujem!

Profesionalna deformacija

Da li voli da vozi i u slobodno vreme ili joj je vožnje preko glave, u razgovoru za Žensku klasu Marija odgovara:

Uživam u vožnji, bez obzira da li radim ili sam slobodna. Mada, nekad vučem repove iz vožnje autobusa pa se desi da dok vozim auto i nailazim na autobusko stajalište, blago skrenem kao da ću da pristanem, pa se setim da sam u kolima  i onda se vratim u svoju traku i pravim se kao da se ništa nije desilo.”

Priča Marija kroz smeh i dodaje da su joj jedini poslovni planovi za budućunost da ostane zdrava i sa “volana” ode u penziju.

Dobro došle koleginice

Pitali smo Mariju da li bi ovaj poziv preporučila ženama koje ovo čitaju i možda razmišljaju da pokušaju:

“Dobro došle su u svakom slučaju, ovo je sad sve, što se same vožnje i autobusa tiče, maksimalno olakšano za ovo više snaga ne treba, trebala je nekad.

Sve ostalo se praksom stekne, ne može drugačije!

U svetu u kom su predrasude još uvek prisutne, Marija Benić svakodnevno dokazuje da žene ne samo da imaju svoje mesto za volanom, već da svojim znanjem, odlučnošću i posvećenošću vode društvo napred – sigurnim i pravim putem.