Jedan Fića, hiljade kilometara i život van savremenih standarda

Njeno ime je Jovana Ninković, automobilski entuzijasta, sakupljač starih stvari, ljubitelj epske fantastike i igrica. Živi na severu Nemačke, ima svoju firmu za tetoviranje i manikir, a u slobodno vreme putuje sa mužem, posećuje buvljake i auto skupove. Ponosna je vlasnica nekoliko oldtajmera od kojih je Zastava750 najprepoznatljivija i najpopularnija na društvenim mrežama, gde poseduje svoju stranicu pod nazivom Čips the Fića 

Ženska klasa donosi intervju sa ovom zanimljivom, duhovitom i rekli bismo hrabrom ženom, koja se odvažila da živi život po svojim pravilima i uživa u svim tim  putešestvijama. Jovana poseduje specifičan karakter baš kao i vozila koja pažljivo bira, vozi i održava.

Može se reći da Čips piše romane…

Otkud ljubav prema automobilima i klasicima?

Često u šali kažem da je sigurno genetski – deka mi je bio vozač po profesiji, vozio je sve od Fiće do autobusa, celog života. Voleo je automobile, nažalost nije dočekao da vidi da ih i ja volim ali verujem da negde nekako zna. Ljubav prema klasicima verujem da dolazi nekako prirodno – čoveka privlače lepe i interesantne stvari, nekoga istorija, nekoga mehanika, nekoga estetika.

Generalno smatram da retko postoje ljudi koji su imuni na šarm klasičnog automobila kada ga vide, čak i ako o njemu ne znaju baš ništa.

Zašto klasici, a ne moderna vozila?

Mnogo je odgovora na ovo pitanje, ja ću izabrati prvi koji mi pada na pamet – jednostavnost. Ne želim da budem IT stručnjak da bih uključila klimu, masažer u sedištu mi zaista nije neophodan, a volela bih i mi auto ne upada u histerični napad kad god se negde uparkiravam i postoji neka prepreka negde oko njega.

Svakako, tu su i: Bezvremenski dizajn, jednostavnost motora i održavanja, a i ličnost. Nijedan stari automobil nije isti kao neki drugi, čak i ako su proizvedeni na istoj traci istog dana. Svaki je odživeo neku svoju istoriju, sa svojim ljudima, putevima, majstorima. Svaki ima svoj karakter i zaista je potrebno znati ga u dušu, šta “voli”, a šta ne, da bi vožnja bila bezbrižna i zadovoljavajuća i za vlasnika i za automobil.

Jednostavno nije isto kad automobil sklopi robot i kada ga sklopi sredovečni gospodin grubih ruku, sa cigarom u ustima, koji kontrolu kvaliteta vrši tako što zalupi vrata i konstatuje da je sve po JUS-u.

Život naših automobila prava je avantura od njihovog prvog dana u fabrici.

Upoznajte Čipsa

Chips je Zastava 750 SC iz 1978. Ima taman toliko delova od Z850 da mi zakomplikuje život – kao npr. kada sam glavu motora tražila mesecima da kupim.

Kupljen je u Nišu, simbolično 29. novembra 2016, na parkingu supermarketa, gde je čekao pod svežim slojem snega. Nisam imala pojma šta da gledam – iskreno i potpuno otvoreno. Prijatelj čijeg sam Fiću prethodno imala prilike da vozim išao je sa mnom i nas dvoje smo zajedno činili otprilike jednu trećinu stručnjaka za kupovinu Fiće, gde je on bio jedna trećina, a ja nemi posmatrač koji je došao po taj auto, šta god da bude.

O njemu ne znam mnogo, s obzirom da mu kilometar sat ima pet cifara, prešao je negde između 10.000 i 99999 kilometara. Kada sam ga kupila bio je u dosta dobrom fabričkom stanju i na točkovima smo ga vratili autoputem nazad za Beograd.

U Beogradu kod Marakane je stao, ali se ispostavilo da je samo ispala žica iz brave i čim smo je vratili nazad, nastavili smo dalje do kuće, gde je i ostao sa mnom do moje selidbe za Nemačku.

To je bio sam početak naših avantura, kojih je od tada bilo toliko da često pomislim kako bih ozbiljno morala da nastavim da ih zapisujem.

https://www.tiktok.com/@chasing_chips_

Restauracija

Nakon toga prošao je restauraciju, koja je bila velika škola za mene, uglavnom kako ne treba raditi dosta stvari. Dobio je nova krila, novi prednji vezni lim i novi patos. Ofarban je u istu njegovu “senf” žutu, a enterijer je isto restauriran u originalnom crveno-belom pepito dezenu, karakterističnom za 750SC. Volan, menjač i ručna kočnica presvučeni su u kožu i to je jedno od nekolicine manjih odstupanja od originala koje sam ja dodala. Motor je prošao kroz generalku i od tada do danas samo redovno održavan. Bitna izmena što se motora tiče jeste elektronsko paljenje od Juga 45, koje me je spasilo muka sa platinama, koje su me više puta ostavljale u gradu u tom periodu.

Sem toga, njegovo malo fabričko srce i dalje prede sa svojih 27KS i vozi me kroz čitavu Evropu već četiri godine unazad.

Južnjački temperament

Karakterno, Čips je tvrdoglav i jezivo ljubomoran na druga kola. Kad nešto neće – neće i kraj. Vidi li da će biti zamenjen za vožnju nekom prilikom – tek onda neće hteti onda kada ja budem htela. Ne mora ništa konkretno i veliko da bude problem, jednostavno će sačekati da natočim pun rezervoar goriva, da dođem kući, parkiram u garažu, da bi “skinuo” crevo sa rezervoara i istočio pun rezervoar na pod moje garaže, da ja padnem u nesvest kad uđem. Istinita priča!

Neko ko nije doživljavao ovakve stvari sa svojim kolima sada definitivno potvrđuje svoju teoriju da sam šizofrena, ali oni koji me razumeju – razumeju do srži.

Kako je Čips postao popularan?

Recimo da ja nisam znala šta da radim sa tolikim svojim uzbuđenjem, radošću, praktično euforijom što sam kupila Fiću nakon par godina planiranja i želja, da sam morala sve to nekako da kanališem. To sam učinila time što sam započela blog i napravila Facebook stranicu posvećenu njemu. Na toj stranici delila sam fotografije iz svakodnevnih situacija uz propratne duhovite tekstove o njemu, da bi ta stranica praktično preko noći eksplodirala na 16.000 pratilaca, što je meni tada bilo kao milion!

Ljudi su počeli da ga prepoznaju na ulici, u međuvremenu je Facebook nažalost zamro kao društvena mreža pa sam prešla na Instagram, kasnije pomalo i YouTube. Sa samo tim jednim ciljem – da podelim svoju ljubav prema svemu lepom što mi je doneo u životu.

Reakcije ljudi – Srbija i inostranstvo

Sa radošću mogu da kažem da smo izmamili puno osmeha za ovih 10 godina koliko smo zajedno na ulicama. Odraslih i dece, ali i suza od strane starijih ljudi. Učestvovali smo u iznenađenjima za 90. rođendan na primer, za 50. godišnjicu braka, vozili smo mladence…

Nebrojeno je mnogo lepih trenutaka i divnih emocija stalo na ta mala pepito sedišta.

Sam svoj majstor

Ne popravljam mnogo toga, pošto sam zaista imala puno sreće da nisam imala ozbiljnijih kvarova.

Uglavnom manje boljke koje smo do sada prošli zajedno – zamenu komutatora, razvodne kape i kablova, štelovanje paljenja, zamenu svećica, naravno zamene creva…

Fićina putovanja

U prethodne dve maršrute prošli smo kroz 11 zemalja: Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Italiju, Monako, Francusku, Švajcarsku, Nemačku, Mađarsku, Slovačku i Češku.

Za rute je zadužen moj muž koji jako voli da se bavi organizacijom naših putovanja, do tančina.

Od priprema prethodna dva puta odradili smo: Zamenu ulja, zamenu svećica, stavili smo nove gume i… to je otprilike to!

Prošle godine smo u Italiji za svaki slučaj usput kupili i elektronsku pumpu goriva, jer se moja pregreva kad je napolju 40 stepeni (baš čudno), pa sad nosimo i to.

Generalno, ne nosimo ni pola toga koliko bismo možda trebalo, ali sreća prati hrabre i lude, valjda.

Pre tri godine prešli smo oko 2500km, dok smo prošle godine zaokružili na 3200.

Naš medeni mesec bilo je naše prvo zajednično putovanje Evropom – muž svojom Calibrom V6, ja svojim Fićom V…0.6

Čovek bi pomislio – kako li je to izgledalo?

Iskreno – apsolutno svakome želim da doživi nešto makar slično tome, barem jednom u životu.

Lepota trenutka, upijanje prizora tokom spore vožnje kroz nebrojeno mnogo gradova, sela, šuma i planina, nešto je što razume svaki ljubitelj klasika čak i ako nije imao priliku da ide na duži put.

Upoznali smo Mađarsku, Slovačku, Češku i Nemačku. Fića je stigao na Nurburgring, san svakog ljubitelja automobila i izleteo na tu stazu kao da sutra ne postoji.

Širina staze, beskrajno zelenilo i te čuvene crveno-bele trake učinile su da Fića izgleda još sićušnije, a njegov uspeh još 100 puta veći.

Ja sam doživela ono što neki ljudi, valjda, zovu – vantelesno iskustvo. Sve naše godine provedene zajedno do tog trenutka, učenje na teže i lakše načine, sve prepreke, popravke, kvarovi – doveli su do tog trenutka gde smo zajedno ispisali jedno veliko poglavlje u našoj knjizi koju prepričavamo iznova i nikad ne dosadi.

Nakon Ringa stigli smo u naš novi dom u Nemačkoj, odakle smo dalje nastavili manje lokalne i veće internacionalne avanture.

Ove godine krenuli smo još jednom iz Beograda, ovog puta preko Sarajeva, neverovatne Jadranske magistrale, prelepe Italije, do Monte Karla da se slikamo ispred Kazina. Ipak je to još jedno mesto koje zna svaki Car Spotter i entuzijasta i bio je red da se Fića i Kalibra pojave i tamo.

Peli smo se u zamke na vrhovima Alpa u Francuskoj, silazili do mora i išli u Ferarijev muzej u Maranelu.

Kruna prošlogodišnjeg putovanja bio je, razume se, hotel Belvedere u švajcarskim Alpima, gde smo na 2430 metara nadmorske visine dočekali izlazak sunca na 5 stepeni 15. jula.

Ti momenti mi nisu realni ni iz ove perspektive sada, dok sedim i pišem o njima – jednostavno se ponekad zapitam “Kako sve ovo? Otkud mi, zaboga, ovde?”

Među glečerima i vodopadima, u oblacima. Mali Fića iz Niša posmatra jezero i male bele kuće u magli, dok pored njega parkira Porše iz 1968. da se upoznaju, jer nikad nisu videli takav auto tamo gore.

I ovo putovanje zaokružili smo povratkom kući na sever Nemačke, gde i sada smišljamo scenario za sledeću godinu.

Turska? Skandinavija? Engleska?

Kada Fići pukne sajla kvačila na Romaniji

To se desilo tokom zimskog relija oldtajmera, tako da je i to postalo priča koja se prepričava – kako jedna Zastava 128 šlepa Fiću preko zavejane Romanije i tom prilikom pretiče kola dok se ja opraštam od života, što od straha, što od hladnoće jer Fića ne može da se zagreje, a napolju je -15 i ne pomaže mi ni ćebe u kom sedim dok “vozim” odnosno borim se da ne poljubim drvo.

Sve u svemu – sajla zamenjena, vožnja do Beograda uz muziku i veselje.

Čips – deo tvog svadbenog veselja?

Fića je bio centralni deo svadbene dekoracije, što je donekle bilo i logično

Sve je prošlo uz komentare – neki ljudi plaćaju za ovo, a mi imamo sve “za dž”.

Calibra je bila deo svadbene kolone, a obzirom na to s kim se družimo, čitava svadbena kolona i parking ispred restorana izgledali su kao skup oldtajmera.

Više sam se slikala sa kolima nego sa gostima.

Koliko automobila poseduješ i koji su to? Ko je favorit?

Trenutno ih posedujem 5 – Zastavu 101 GTL (1984), Zastavu 750 (1964), Juga Cabrija, Bubu (2003.) i Chipsa.

Favorite ne smem da oslovljavam iz razloga navedenih ranije u tekstu!

Šalu na stranu, teško je izdvojiti ih jer je svaki priča za sebe.

Zastava 101 GTL bio je poklon od njegovog prvog vlasnika koji zbog godina nije više mogao da ga vozi i njega ću čuvati zauvek kao što sam obećala i kao što i on želi.

Jugo Cabrio je auto sa neverovatnom istorijom i jako malo ih ima danas, takođe je – kabriolet i ne postoji savršeniji auto u mojoj kolekciji za vožnju leti.

Fića kontraš je moj auto iz snova oduvek bio, a Buba je moj prvi auto na kom sam faktički naučila da vozim i nju sam takođe sredila po svom ukusu i mnogo novca i vremena uložila da bi izgledala kako danas izgleda.

Da li je vožnja i kolekcija oldtimera-a skup sport?

Ukratko – jeste. Ako čovek želi da mu auto zaista bude sređen, i estetski i mehanički, za to je neophodno izdvojiti dosta novca.

Naravno kao i u svemu drugom i tu postoje finese, i tu ljudi pokušavaju da plate manje pa ih na kraju, kao i obično, košta više.

Zato je bitna ona škola sa početka teksta, gde sam rekla da sam naučila kako dosta toga ne treba raditi.

Projekt Yugoverse. Kako si došla na tu ideju i s kojim ciljem?

Projekat Yugoverse u svojoj osnovi ima jednostavan cilj, odnosno moju želju, a to je da vlasnici Zastavinih vozila imaju priliku da sa svojim autom zarade novac i da taj isti auto mogu da nastave da održavaju, registruju i voze. Puno je ljudi koji su svoje Zastave morali da prodaju zbog nedostatka sredstava ili jer su bili “rupe bez dna”.

Sem toga, Yugoverse je povezao jednu određenu grupu ljudi koja danas funkcioniše kao jedna divna zajednica u kojoj se razmenjuju iskustva, nudi i traži pomoć i organizuju druženja. Mnogi ljudi dobili su priliku da rade u turizmu prvi put što im je, kako kažu, sjajno novo zanimanje, jer upoznaju mnogo stranaca, a imaju i priliku da predstave svoj grad i svoj auto u najboljem svetlu. Nastalo je mnogo internacionalnih prijateljstava i stalnih saradnja koja se nastavljaju iz godine u godinu, a mi smo par godina zaredom organizovali i humanitarne vožnje prilikom kojih smo skupljali sredstva za lečenje dece kojima je to potrebno.

Dakle Yugoverse kao takav nije firma koja ima svoj vozni park koji rentira turistima, već isključivo rade – voze (ponosni) vlasnici automobila.

Kakve su reakcije stranaca?

Uvek pozitivne. Zaista mešovite što se tiče raznih pitanja koje dobijamo, ali u osnovi pozitivne.

Neki dođu potpuno pripremljeni, znajući “gradivo” dok drugi ne znaju ništa a zanima ih sve. Može se reći da smo dosta ljudi naučili jako puno stvari o Zastavinim automobilima, Beogradu iz doba Jugoslavije kao i Srbiji iz tog perioda i na taj deo posla smo svi uvek ponosni.

Kada se hobi živi dosledno, bez potrebe da se opravda ili objasni drugima, iz njega s vremenom nastaju dobre i trajne stvari. Ne zato što je to bio cilj, već zato što postoji poverenje u sopstveni izbor i spremnost da se u njega ulaže vreme, pažnja i strpljenje. Upravo tu, u tom tihom kontinuitetu, ljubav prema onome što se radi prerasta u nešto više — u iskustvo, u priču i u vrednost koja traje.